Istorijske monografije

Prof. dr Aleksandar P. Simić, redovni profesor, šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Klinika za digestivnu hirurgiju – Prva hirurška, Univerzitetski klinički centar Srbije.

Aleksandar M. Mandić, Centar za izdavačku, bibliotečku i informatičku delatnost Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Izdavač: Medicinski fakultet Univerziteta, Decembar 2023 (Beograd : Birograf)
217 str. : ilustr. ; 24 cm. Tiraž 300.

Monografija izdata povodom 100. godina od nastanka Katedre hirurgije Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Prošlost su stepenice na koje smo se danas popeli da bi sutra bolje videli“, konstatovao je pre pola milenijuma jedan od očeva hirurgije veliki Ambroise Paré. Kao retko koja dru- ga nauka, zanat ili umetnost, hirurgija se nalazi u stalnom pokretu, i predstavlja isključivi rezultat velikog entuzijazma i ogromnog naučnog napora plejade velikana. Razumevanje hirurgije u kontekstu kulturološke, naučne i institucionalne sadašnjosti počiva na uzvišenoj i veličanstvenoj prošlosti, i ovakav pristup predstavlja sine qua non njenog profesionalnog napretka. Veliki filozof i reformator Konfučije je govorio „Proučavajte prošlost ako želite da odredite budućnost“, a adekvatno sagledavanje istorije predstavlja fundament za razumeva- nje savremene hirurgije – Mortui Vivos Docent! Hirurgija današnjice svakog naroda ima ogromno i veličanstveno nasledstvo koje je u opasnosti da bude zaboravljeno, i ako hirurzi žele da budu posmatrani na način na koji to iskonski zaslužuju, ova profesija zahteva daleko bolje razumevanje svojih prethodnih iskustava. Iz tog razloga se i stvorila potreba za jed- nom ovakvom monografijom koja je imala želju da prikaže veličinu i značaj Hirurške klinike u Beogradu, kao i plejade besmrtnih velikana koji su je stvorili. Dodatni raison d’être ove monografije sa ponosom je inspirisan velikim i nacionalno važnim jubilejom, sto godina Katedre za hirurgiju, Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Osnovni cilj ove monografije je bila velika želja da se istrgne iz zaborava i ponovo osvetli istoriografija nastanka i razvoja Hirurške klinike i Katedre za hirurgiju, posmatrajući ih kao neodvojive i sinhronizovane celine. Po završetku Velikog rata hirurzi sa ogromnim stručnim iskustvom okupljeni oko Hirurške klinike postaviće temelje organizovanog razvo- ja hirurške naučne misli i prakse u našoj zemlji. Okolnosti koje su dovele do nastanka i razvoja Hirurške klinike, te posledično Katedre za hirurgiju su date hronološki, a značajni trenuci našeg društva tog vremena prikazani su kroz kratke priče o njihovoj međusobnoj povezanosti. Istaknuto je i da su neki od tih, ponekad i anegdotalnih događaja, značajno uticali ne samo na srpsku hirurgiju, već na njenu sveukupnu istoriju. Poseban akcenat je dat na ličnostima samih hirurga, pre svega u svetlu njihovih fascinantnih profesionalnih uspeha, ali i kroz njihova opšta interesovanja. Ističe se prevashodni značaj dva monolitna profesora i hirurga, Vojislava Subbotića i Milivoja Kostića. Prvog kao osnivača Medicinskog fakulteta, oca moderne srpske hirurgije i ličnosti koja je ostavila neizbrisiv trag u tadašnjem naučnom i društvenom životu Srbije. Drugog, kao utemeljivača brojnih novih hirurških procedura i velikana koji je preko tri turbulentne decenije bio vodeća ličnost srpske hirurgije.

Proces prikupljanja istorijske građe i dokumentacije za ovu monografiju je bio ote- žan ograničenim brojem pouzdanih izvora, kao i nedovoljnom količinom prethodnih dela, osim časnih izuzetaka, koja su obrađivala ovu tematiku. Imajući ove činjenice u vidu neizostavno se nameće pitanje zašto se o istoriografiji hirurgije i hirurških velikana u našoj zemlji, posebno pre Drugog svetskog rata, nedovoljno i retko pisalo. Razlozi su naravno mnogobrojni, od društvenih preko intelektualnih do političkih, ali su oni svakako veoma udaljeni od bilo kakvog racionalnog opravdanja. Nemajući u potpunosti validne činjenice, neke od značajnih ličnosti srpske hirurgije u ovoj hronici su možda izostavljene, ili su neki od iznetih podataka i pored najbolje volje autora možda diskutabilni, odnosno smešteni u pogrešan vremenski okvir, a moguće i netačni, na čemu se čitaocima unapred izvinjavamo. Ono što je činjenica, po našim saznanjima, je da će u ovoj monografiji po prvi put biti pri- kazan veći broj originalnih fotografija hirurga i trenutaka vezanih za razvoj srpske hirurgije, kao i fotografija i planova zdanja u kojima su se od svog osnivanja razvijali Hirurška klinika i Katedra hirurgije. Takođe će po prvi put biti tačno datirani pojedini značajni trenuci u razvoju srpske hirurgije. Tendenciozno je većina fotografija, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, kolorisana ne samo iz estetskih razloga, već i kako bi se približila sva lepota i realnost datog vremena.

Prilikom izrade ove monografije velika pomoć dobijena je korišćenjem digitalizovanih arhiva novina Politika, Vreme, Pravda, Zastava i Ilustrovane novine, kao i Pretražive digitalne biblioteke, koje su, u periodu koji je obrađen, bile osnovni izvor adekvatnih informacija. Od značaja su takođe bile i monografije i spomenice objavljene između dva svetska rata. Velika količina podataka je dobijena korišćenjem knjiga i monografija koje su objavljene u poslednje tri decenije, a koje su obrađivale tematiku i biografije srpskih hirurga i nastavnika Medicinskog fakulteta u Beogradu, na čemu autorima ovih dela, uglavnom doajenima srpske hirurgije, dugujemo neizmernu zahvalnost. Takođe se zahvaljujemo Arhivi Instituta za histologiju i embriologiju „Prof. dr Aleksandar Đ. Kostić” Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koja nam je ustupila veliki broj do sad retko viđenih i značajnih fotografija. Posebnu i veliku zahvalnost dugujemo samom Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beo- gradu koji je prepoznao značaj ovakvog dela i omogućio da ova monografija zaživi.

Suština pisanja ove knjige je bila pre svega da se i na ovaj način izrazi velika zahvalnost i beskrajno poštovanje svim velikanima koji su iz osnova gradili srpsku hirurgiju, kao i onima koji su svojim neizmernim trudom izneli breme tradicije i osmislili hirurgiju u našoj zemlji kakvu danas poznajemo. Tradicija koju poseduje sprska hirurgija je veličanstvena, i nju je neophodno održavati i negovati, između ostalog i kroz jasan i pre svega tačan istorijski i naučni narativ. Proučavanje bogate hirurške istoriografije našeg naroda od izuzetne je važnosti i radi rasvetljavanja činjenica koje su za nas i pokolenja hirurga koja dolaze preko potreban temelj i suštinski odraz naučne, ali pre svega profesionalne intelektualne misli. Ova monografija svakako nije naučno delo, već predstavlja jednu romansiranu hroniku, i nju treba posmatrati kao osnovu ili motiv za ozbiljan istraživački naučni rad, potkrepljen mnogo detaljnijom i preciznijom istorijskom građom, pod uslovom da ista nije bespovratno izgubljena. Iskreno se nadamo da će među ovim stranicama budući čitaoci naći inspiraciju za detaljno proučavanje fascinantnog istorijata Hirurške klinike i Katedre za hirurgiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao suštinske osnove srpske hirurgije.

ISTORIJA KARDIOHIRURGIJE U SRBIJI

Autor: Dušan Velimirović

Izdavač: `Oxford Book Media Solutions` Beograd.

Beograd, 2017.

Knjiga Istorija kardiohirurgije u Srbiji posvećena je višestrukim jubilejima: 70 godina (1946) kardiohirurškog rada u Srbiji, 15 godina (2001) od formiranja Udruženja kardiovaskularnih hirurga Srbije i 10 godina (2007) od osnivanja poslediplomske Katedre kardiohirurgije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Motivi grupe autora bili su da našoj stručnoj i široj javnosti predstave profesionalna i naučna dostignuća srpske kardiohirurgije i njen istorijski i hronološki razvoj tokom sedamdeset godina postojanja, od najranijih, pionirskih dana, neposredno po završetku Drugog svetskog rata, do 2016. godine. U knjizi su predstavljeni i dosada neobjavljeni podaci u vezi s pojedinim periodima istorijskog razvoja kardiohirurgije u Srbiji, koji bi trebalo da doprinesu akademskom obrazovanju i usavršavanju naših lekara, prvenstveno kardiohirurga i kardiologa.

U pisanju knjige učestvovalo je osam naših istaknutih stručnjaka iz oblasti kardiohirurgije i kardioanestezije, od kojih su većina nastavnici Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i rukovodioci u svojim institucijama.

Knjiga predstavlja prvu sveobuhvatnu publikaciju u Srbiji na ovu temu.

Hronika hirurgije u Srbiji

Akademik Radoje Čolović

2002, Prosveta

Glavni urednik knjige je Radoje Čolović, redovni profesor hirurgije Medicinskog fakulteta u Beogradu. Hronika hirurgije u Srbiji predstavlja delo iz istorije medicine, i njen značaj leži ne samo u oblasti struke, već i u oblasti opšte kulture i obrazovanja. Pisana je u saradnji sa više autora, a posvećena je hirurzima Srbije koji su u veoma nepovoljnim socijalnim, materijalnim i ratnim uslovima ne samo predano i stručno radili svoj posao, već se i trudili da idu u korak sa savremenim razvojem svetske hirurgije. Knjiga počinje sa tri kapitalna poglavlja koja obrađuju istoriju anatomije, istoriju hirurgije od nastanka do 20. veka, i istoriju srpske hirurgije do početka Prvog svetskog rata. Na enciklopedijski način izneseni su podaci o nastanku i razvoju najpre anatomije, a zatim i hirurgije tokom pojedinih istorijskih razdoblja u vodećim zemljama civilizacije. Razvoj srpske hirurgije je iznesen uz detaljan prikaz srpske srednjovekovne medicinske tradicije, opis `narodne medicine` i hirurgije u vreme turske okupacije i borbe za oslobođenje tokom dva ustanka. Ovde su uz specifičan epsko-narativni stil autora i izrazitu sposobnost za uočavanje ključnih činjenica opisani počeci uvođenja savremene medicine i hirurgije u oslobođenu Srbiju.

U posebnom poglavlju date su 73 biografije naših bivših i sadašnjih istaknutih hirurga od dr Vladana Đorđevića do danas. Ove biografije, za čije je sakupljanje i objavljivanje utrošeno mnogo truda i koje su time sačuvane od zaborava, prikazuju život i rad, napore i borbu hirurga za dobro zemlje, razvoj struke i društveno priznanje.

Hronika hirurgije u Srbiji predstavlja značajno delo iz oblasti istorije medicine koje u znatnoj meri čuva i sistematizuje činjenice, pa time omogućava rad na daljem istraživanju. Sa stanovišta istorije medicine i prema citiranim referencama delo će još dugo biti aktuelno. Ovakvo delo se prvi put pojavljuje na našem jeziku i nosi poseban pečat originalnosti, pa se može uporediti sa najboljim inostranim delima iz istorije medicine. Delo predstavlja izvor podataka za naučni rad svima koji se bave istorijom hirurgije i medicine uopšte.

Ova knjiga je kapitalno delo neophodno za proučavanje istorije srpske, pa i hirurgije uopšte, tako da zaslužuje pažnju i sa stručnog i sa istorijskog aspekta. Prof. dr Radoje Čolović se prihvatio teškog zadatka da u jednoj knjizi objedini i sačuva sve neophodne činjenice potrebne za uvid u nastanak i razvoj hirurgije u našoj zemlji. Može se slobodno reći da je uz pomoć svoje temeljnosti, sistematičnosti i svojih saradnika taj zadatak u potpunosti ispunio.

Vladan Đorđević: život, delo vreme
Urednik Akademik Radoje Čolović

Vladan Đorđević je jedna od najistaknutijih ličnosti Srbije druge polovine 19. i početka 20. veka, kada se srpski narod nalazio u jednom od najtežih vremena u svojoj istoriji.

U drugoj polovini 19. veka životni vek u kneževini a potom i kraljevini Srbiji je bio kratak a smrtnost dece, posebno u prvoj godini, bila je ogromna. Zarazne i venerične bolesti, tuberkuloza i parazitarne bolesti bile su veoma rasprostranjene. Zbog malog broja lekara i, u to doba velike bespomoćnosti medicine uopšte, zdravstvena služba je bila mala nada za obolele. Zato nije čudo što je narod najčešće spas tražio prvo kod narodnih lekara i vračara. Postojala je i stalna opasnost od unošenja kuge, kolere i velikih boginja iz Turske, od kojih su karantini bili jedina zaštita. I u takvim okolnostima, pojavila se inteligencija, koju su činili mladi ljudi, koji su nakon školovanja u gimnazijama i na Liceju, odnosno Velikoj školi, putem nepristrasnog izbora, kao državni pitomci slati na evropske univerzitete, sa kojih su se vraćali u domovinu, u kojoj su sanjali obnovu nezavisnosti i prosperitet.

U takvim okolnostima u Srbiji pojavio se i dr Vladan Đorđević, čovek velikih ličnih sposobnosti i gotovo neverovatne radne energije, željan da se, po svojim najboljim ubeđenjima, do krajnjih granica, na način kako je mislio da je najbolji, žrtvuje za napredak zemlje i naroda. U tim teškim i često nemirnim i smutnim vremenima bio je pravi gorostas u našoj istoriji, čije će zasluge i doprinosi teško ikada biti potpuno sagledani i potvrđeni. Vladan Đorđević je bio jedan od svega nekoliko Srba poreklom iz Srbije koji su pre 1870. godine završili studije medicine, prvi školovani hirurg u Srbiji i prvi Srbin lekar, autor nekoliko naučnih radova iz hirurgije, čija je vrednost osvedočena objavljivanjem u vodećem hirurškom časopisu tog vremena i brojnim citiranjima u literaturi. Sa uspehom je prvi izveo oko dve stotine operacija u Srbiji, napisao je i preveo nekoliko dela iz medicine, posebno iz hirurgije, izvršio reformu srpskog vojnog saniteta, napisao prve udžbenike iz vojne medicine, i u vazalnoj kneževini Osmanskog carstva osnovao drugu u Evropi katedru vojne higijene. Na čelu Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela stvorio je moderno sanitetsko zakonodavstvo i putem Narodnog zdravlja, započeo promociju higijene kao nove medicinske nauke koja je obećavala mogućnost prevencije bolesti. Osnovao je Srpsko lekarsko društvo, jedno od najstarijih lekarskih društava u Evropi, pokrenuo je i uređivao njegov časopis Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, osnovao Srpsko društvo Crvenog krsta, jedno od prvih petnaest društava u Evropi i Društvo za gimnastiku i borenje, iz kojeg su izrasli, Sokolski pokret i „Dušan Silni“.
Vladan Đorđević je bio i književnik koji je od đačkih dana i tokom čitavog života pisao pripovetke, istorijske romane, putopise i prevodio sa grčkog i francuskog. Osnovao je i finansirao, a oko 25 godina i uređivao časopis Otadžbina, jedan od najboljih časopisa u Srbiji tog vremena. Bio je i veliki društveni radnik, predsednik Odbora beogradske opštine, ministar u vladi, diplomata u Grčkoj i Turskoj, pa i u Austriji, a u teškim vremenima ekonomske i društvene krize i ostrašćenih partijskih borbi, u kojima su partijski i lični interesi često bili važniji od državnih i nacionalnih, bio je na čelu kraljev ske vlade, pokušavajući da probleme rešava na način koji je smatrao najboljim za narod i državu.

Vladan Đorđević je bio veliki patriota, što je dokazao boreći se u srpsko-turskim ratovima i u srpsko-bugarskom ratu. Vođen isključivo interesima naroda i države,
objektivno je napisao Istoriju srpsko-bugarskog rata, iako je znao da će na sebe navući gnev najmoćnijih ljudi Srbije. Star i bolestan, u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu za Srbiju se borio diplomatijom, perom i prkosom.

Ova knjiga je naš pokušaj da se, koliko-toliko, u unapred definisanom obimu, osvetle doprinosi Vladana Đorđevića Srbiji, za koju se borio na načine za koje je smatrao da su za nju najbolji i najkorisniji. Knjiga je izraz najiskrenijih i najboljih namera autora i Srpske akademije nauka i umetnosti da, koliko je bilo u našim moćima, ukažemo na višestruke doprinose dr Vladana Đorđevića Srbiji u teškom vremenu u kojem je živeo i radio.

Akademik Radoje Čolović

Istorija hirurgije
Autori: Petar V. Simić, Aleksandar P. SImić
Izdavač: Službeni glasnik, 2008
Strana: 395 (cb)

Istorija hirurgije predstavlja fascinantnu priču o evoluciji jedne od najplemenitijih i najstarijih profesija na svetu. Ovo delo, napisano na veoma profesionalan način, prati istorijski, ali pre svega i filozofski razvoj hirurgije od samih početaka ljudske civilizacije do današnjih dana, i predstavlja rezultat velikog entuzijazma i ogromnog naučnog napora prof. dr Petra Simića i njegovog sina doc. dr Aleksandra Simića (knjiga je pisana oko osam godina).

U realnosti je nemoguće razdvojiti savremenu hirurgiju od viševekovnih iskustava koji su joj prethodili. Put kojim je prošla hirurgija od njenih početaka pre oko 5000 godina, predstavlja možda najveći naučni napredak u istoriji sveobuhvatne civilizacije čovečanstva. Razumevanje onoga što se trenutno spoznaje u hirurgiji u kontekstu kulturološke, ekonomske, političke i institucionalne prošlosti i sadašnjosti, zasigurno predstavlja sine qua non pravilnog i istrajnog profesionalnog napretka. Knjiga Istorija hirurgije sve ove neosporne činjenice oslikava na najpotpuniji i najbolji mogući način

Istorija hirurgije predstavlja fascinantnu priču o evoluciji jedne od najplemenitijih i najstarijih profesija na svetu. Ovo delo, napisano na veoma profesionalan način, prati istorijski, ali pre svega i filozofski razvoj hirurgije od samih početaka ljudske civilizacije do današnjih dana, i predstavlja rezultat velikog entuzijazma i ogromnog naučnog napora prof. dr Petra Simića i njegovog sina doc. dr Aleksandra Simića (knjiga je pisana oko osam godina). Dodatnu težinu ima i činjenica da se osnova za jednu ovakvu knjigu nalazi u dugogodišnjem ogromnom radu, neprocenjivom znanju i respektabilnom životnom iskustvu velikog lekara i učitelja, kao i nesebične i iskrene pomoći njegovog sina.

Delo Istorija hirurgije, u izdanju Službenog glasnika, sadrži oko stotinu retko viđenih i kvalitetnih slika i fotografija. Napisano je jasnim i preciznim stilom i na najbolji način omogućava izuzetno zanimljiv pregled i filozofski pristup istoriji ne samo hirurgije veći celog čovečanstva i njegovog sukcesivnog razvoja. Delo portretiše sve velike umove koji su, zahvaljujući svom naučnom i intelektualnom pregalaštvu tokom dugog niza vekova, omogućili stvaranje medicine i hirurgije kakvu danas poznajemo. Na ilustracijama su predstavljeni ne samo portreti najznačajnijih hirurga u istoriji veći najznačajnije hirurške publikacije, kao i crteži i fotografije bolnica i instrumenata kroz vekove. Impozantna je i količina literature koja je korišćena tokom pisanja ove knjige, kao i način na koji je klasifikovana, uz činjenicu da su citirana i ona retka dela domaćih autora koji su se bavili ovom problematikom. Kroz jedanaest sistematično i sveobuhvatno raspoređenih poglavlja, ilustruju se najinteresantniji i najvažniji trenuci u sazrevanju hirurgije. Veću samom početku primećuje se da pored medicinsko-hirurške istoriografije kroz vekove, autori veoma detaljno obrazlažu i celokupnu istoriju civilizacije, ukazujući na međusobnu povezanost razvoja čovečanstva i medicine, odnosno hirurgije kao posledične činjenice. Ovakvim pristupom, koji prevazilazi okvire klasične istoriografije, autori su u potpunosti uspeli ne samo da naglase značaj koji je razvoj hirurgije imao za celokupno čovečanstvo, veći da ovo delo iz domena usko profesionalne bibliografije premeste u filozofsko-enciklopedijsku.

Knjiga započinje sa hirurgijom preistorijskih vremena i primitivnih tehnika, a zatim se opisuju hirurške sposobnosti i saznanja mesopotamske, stare egipatske, jevrejske, kineske i indijske civilizacije. Potom su predstavljene sofisticiranije medicinske i hirurške tehnike i saznanja starih Grka i Rimljana, a posebno je istaknut i veliki značaj koji su hirurgija Vizantije i ranog arapskog sveta imali na celokupni njen razvoj. Detaljno je opisan prelazni period svetske civilizacije, a samim tim i razvoja hirurgije, počevši od srednjeg veka preko renesanse, baroka i prosvećenog apsolutizma. Iako veoma nesvojstveno hirurzima, posebno i veoma detaljno je obrađena i problematika istorije anestezije kao i sepse i asepse. Najveće, ali i najznačajnije i najinteresantnije poglavlje posvećeno je hirurgiji XIX i prve polovine XX veka, odnosno osnivačima i začetnicima savremene hirurgije. Izuzetan značaj ovoj knjizi daje i poslednje poglavlje koje je rezervisano za sveobuhvatni detaljni i intelektualni pregled istorije hirurgije srpskog naroda od prapočetaka do sredine XX veka.

Ovo delo je napisano po svim zahtevima stručne i naučne publicistike i izuzetno je prikladno za bilo kog lekara koji traži koncizan, informativan i lako čitljiv pregled razvoja hirurgije. Prvi put napisana u našoj zemlji, ovakva studija biće od velike vrednosti kao sveobuhvatni udžbenik ne samo za hirurge veći za sve generacije studenata i lekara. Imajući u vidu stil i lakoću pisanja kao i korišćenje mnogobrojnih citata poznatih hirurga uz dodatak ličnih preferencijala i viđenja problematike, ovo delo će, i pored svoje velike naučne težine, biti veoma čitljivo i dostupno ne samo profesionalnoj medicinskoj veći široj čitalačkoj publici.

Sa velikim ličnim i profesionalnim zadovoljstvom mogu slobodno da konstatujem da Istorija hirurgije predstavlja dugo očekivano i pre svega neophodno kapitalno delo srpske hirurške istoriografije. S druge strane, ovakva jedna studija indirektno značajno osvetljava hiruršku kliničku praksu naših vremena. Hirurgija ima izuzetno cenjeno nasledstvo koje je u opasnosti da bude zaboravljeno, i ako hirurzi u budućnosti žele da budu posmatrani na način na koji to zaista i zaslužuju, ova profesija zahteva bolje razumevanje vrednosti prethodnih iskustava. Iako budućnost umetnosti, zanatstva i nauke zvane hirurgija ostaje nepoznata, ona zasigurno počiva na uzvišenoj i veličanstvenoj prošlosti, koju ovo delo oslikava na najbolji mogući način.

Prof. Branko Radulović

100 godina Univerzitetske dečje klinike u Beogradu

Univerzitetska dečja klinika u Beogradu je osnovana 1924. godine, a otpočela je svoj rad januara meseca 1925. godine. Njen prvi upravnik i rukovodilac nastave pedijatrije bio je profesor dr Franc Gröer, jedan od istaknutih saradnika bečke pedijatrijske škole profesora dr Pirquet-a. Odlaskom prof. dr Gröer-a 1926. godine, na čelo Dečje klinike i katedre za pedijatriju na Medicinskom fakultetu u Beogradu dolazi profesor dr Matija Ambrožić, takođe đak bečke pedijatrijske škole. Došavši kao prvi čovek buduće institucije znanja i najznačajnije dečje bolnice u regionu, profesor dr Matija Ambrožić praktično je preuzeo istorijsku odgovornost za razvoj pedijatrije kod nas. Njegova ideja bila je da se objedine kurativna, preventivna i socijalna pedijatrija. Posledica realizacije ove, za to doba posve originalne ideje, bilo je obezbeđivanje svestranog fizičkog, psihičkog i socijalnog razvoja dece u Srbiji.
U toku prve tri godine rada, Dečja klinika je bila smeštena u privatnoj zgradi u ulici Kneza Miloša i raspolagala je sa četiri prostorije, u koje su bile smeštene: dečja ambulanta, laboratorija i biblioteka. Ležećih bolesnika nije bilo, a predavanja za studente održavana su u amfiteatrima drugih institucija. Zauzimanjem prof. dr Ambrožića, Dečja klinika je 1928. godine dobila svoje nove privremene prostorije u zgradi Zavoda za zdravstvenu zaštitu majke i dece, čiji je upravnik bio sam prof. dr Ambrožić. U toj novoizgrađenoj drvenoj baraci, pored ambulante i tri lekarske sobe za pregled i rendgenom, klinika je raspolagala i sa tri sobe sa 25 kreveta za ležeće bolesnike, kao i učionicom za nastavu. U ambulantnim prostorijama, takođe je bio smešten prvi Dečji dispanzer u Beogradu, čiji je šef bila dr Smilja Kostić-Joksić. Već 1930. godine, Klinici je bio priključen i Dom materinskog udruženja, izgrađen u ulici Vojvode Milenka. Kao prvi rukovodilac ovog Doma bio je imenovan docent dr Uroš Ružičić.
Prvo odeljenje dečje hirurgije je otvoreno 1924. godine u okviru Opšte državne bolnice. Osnivač ovog odeljenja bio je dr Dimitrije Jovčić, francuski đak, prvi školovani dečji hirurg u Srbiji. Prof. dr Ambrožić je veoma brzo shvatio da je razvoj pedijatrije usko vezan za razvoj dečje hirurgije. Njegovom zaslugom je počela izgradnja nove Dečje klinike sa 180 postelja za bolesnike, od kojih je 80 bilo namenjeno za odeljenje dečje hirurgije. Izgradnja je započeta 04.10.1936. godine Kraljevskim Ukazom Kralja Petra II Karađorđevića i pod najvišom zaštitom Njenog Veličanstva Kraljice Marije. Izgradnja sadašnje zgrade Klinike u Tiršovoj ulici br. 10 bila je završena 1940. godine prema projektu arhitekte Milana Zlokovića, prema do tada najvišim evropskim kriterijumima za dečju bolnicu, a po uzoru na jednu parisku dečju bolnicu. Ovaj objekat je predstavljao najčistiji oblik srpskog modernističkog pokreta i bio jedan od najvažnijih repera beogradske moderne arhitekture.
Početkom 1941. godine započet je rad u ambulanti na jednom od odeljenja nove Dečje klinike, koja je očekivala dobijanje inventara za naknadno otvaranje ostalih odeljenja. Dalji razvoj klinike prekinuo je Drugi svetski rat. Aprila 1941. godine zgrada Klinike bila je teško oštećena u bombardovanju, ali je nakon tri meseca osposobljena za rad. Pedijatrijaska klinika je zadržala samo jedno odeljenje od 35 kreveta, ambulantu, dispanzer i savetovalište za odojčad, dok je ostali prostor ustupljen Ginekološko-akušerskoj klinici, Prvoj i Drugoj internoj i Propedevtičkoj klinici, čije su zgrade ostale razorene.
Po završetku rata za upravnika Pedijatrijske klinike ponovo je postavljen prof. dr Matija Ambrožić, a svi njegovi raniji saradnici vratili su se na svoje ranije poslove. Oštećena zgrada ubrzo je bila osposobljena za rad. Posteljni fond Klinike je povećan na 90 kreveta, a 1947. godine na 125 kreveta, sa tri stacionarna odeljenja. Takođe su u to vreme otvorene hematološka i biohemijska laboratorija, uređena je apoteka klinike, a kasnije i laboratorija za bakteriološka ispitivanja. Preuređeni su bolesnička kuhinja, dijetetska i mlečna kuhinja i rendgen kabinet. U toku 1947. godine prema ranije načinjenom planu, Dečja hirurška klinika je preseljena u zgradu Pedijatrijske klinike. Upravnik je bio profesor dr Dimitrije Jovčić. Prvi put u istoriji srpske medicine pedijatrija i dečja hirurgija su bile pod istim krovom. Već 1948. godine dečja hirurgija je uvrštena u nastavni program redovnih studija u okviru predmeta hirurgija, i to najpre na Katedri za pedijatriju, da bi od 1962. godine do danas bila deo Katedre za hirurgiju. Hirurška klinika je imala odgovarajući broj postelja, dve operacione sale i ambulantu.
Od 1960. godine, posle penzionisanja prof. dr Matije Ambrožića, upravnik Univerzitetske dečje klinike postaje prof. dr Borivoje Tasovac, a šef Katedre za pedijatriju prof. dr Uroš Ružičić.
Univerzitetska dečja klinika, prema podacima iz 2014. godine, ima 13 organizacionih jedinica u okviru pedijatrije, 11 u okviru dečje hirurgije, i po 5 u sklopu zajedničkih medicinskih i nemedicinskih službi. Klinika ima ukupno 697 zaposlenih. Od ukupno 128 lekara, 41 su i nastavnici Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, od kojih su 16 profesori Univerziteta. Više od 100 lekara u okviru raznih specijalizacija je u svakom trenutku na našoj klinici.
Danas se na našoj klinici godišnje izvede oko 70000 pregleda na pedijatriji i oko 55000 na hirurgiji. Godišnje se izvede oko 7000 operacija, od čega šak 200 kardiohirurških. Iskorišćenost bolničkih kapaciteta je 77% na hirurgiji i 78% na pedijatriji.

Autor: Akademik Radoje Čolović
Izdavač: Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu 2010

`Obrađeno je šest biografija – dr Aćim Medović, dr Vladan Đorđević, dr Mihailo Petrović, dr Eduard Mihel, dr Toma Leko i dr Nikola Miljanić – period od bezmalo jednog veka. Pokazano je kako se mora pristupiti istraživačkom poslu. Oslanjanje samo na ono što je objavljeno u stručnim medicinskim časopisima – nedovoljno je. Treba arhivariti i prašinariti, tragati za dokumentima, dnevnim novinama, (pra)starim časopisima koji barem po svojim naslovima ne obećavaju mnogo, i domaćim i stranim. Sastavljati krhotine. Sledi, uprkos obilju dokumenata, „ceđenje suve drenovine“; što pisac ove knjige sprovodi s uspehom. ...`
___ Brana Dimitrijević